Nema nam mira ako misleno ratujemo sa roditeljima. Duhovi zlobe gledaju da se mi po svaku cenu ogrešimo o roditelje. Tada oni stiču vlast nad nama, a mi mislimo da je neko drugi kriv. Mnogi to uvide, pa poprave misli. Ja uvek to kažem- neki prihvataju, a neki su suviše gordi. Što dajemo, to nam se vraća.


nema-nam-mira-ako-misleno-ratujemo-roditeljima-duhovi-zlobe-gledaju-da-se-mi-po-svaku-cenu-ogreimo-o-roditelje-tada-oni-stiu-vlast-nad-nama-a-mi
otac tadejnemanammiraakomislenoratujemoroditeljimaduhovizlobegledajudasemiposvakucenuogreimoroditeljetadaonističuvlastnadnamamislimonekodrugikrivmnogitouvidepapopravemislijauvekkažemnekiprihvatajususuviegordiŠtodajemovraćanema namnam miramira akoako mislenomisleno ratujemoratujemo sasa roditeljimaduhovi zlobezlobe gledajugledaju dada sese mimi popo svakusvaku cenucenu ogrešimoogrešimo oo roditeljetada onioni stičustiču vlastvlast nadnad namami mislimomislimo dada jeje nekoneko drugidrugi krivpa popravepoprave mislija uvekneki prihvatajuneki susu suvišesuviše gordiŠto dajemonam sese vraćanema nam miranam mira akomira ako mislenoako misleno ratujemomisleno ratujemo saratujemo sa roditeljimaduhovi zlobe gledajuzlobe gledaju dagledaju da seda se mise mi pomi po svakupo svaku cenusvaku cenu ogrešimocenu ogrešimo oogrešimo o roditeljetada oni stičuoni stiču vlaststiču vlast nadvlast nad namaa mi mislimomi mislimo damislimo da jeda je nekoje neko drugineko drugi krivmnogi to uvidepa poprave misliuvek to kažema neki suneki su suvišesu suviše gordinam se vraća

Kakvim se mislima bavimo - takav nam je život. Ako su nam misli mirne i tihe - eto nam mir. Ako su nam misli negativne - eto nam nemir. Mi tražimo pomoć od roditelja i kad ih zamolimo, oni raskrvare svoje roditeljsko srce i čine nam po volji ono što je dobro.Život nam vraća samo ono što mi drugima dajemo.Ako nas neki nepoznati muškarac pozove danas telefonom, malo popriča, ne udvara se, ne kaže ništa naročito, ali nam ipak pokloni pažnju kakva nam se rijetko ukazuje, mi smo u stanju da te iste večeri odemo u krevet zaljubljene, i nema ničeg rđavog u tome - u ženskoj je prirodi da se otvara s velikom lakoćom za ljubav.Ima izvjesnih mislilaca čija filozofija nije ništa drugo, do neki duševni komoditet, neko rimovanje misli.Ljubav ne postavlja suvišna pitanja, jer ako počnemo da mislimo, počinjemo i da se plašimo. To je neki neobjašnjivi strah, i ne vrijedi ni da ga prevodimo u riječi. Možda je to strah od prezira, od neprihvatanja, strah da se ne prekine čarolija. Izgleda smješno, ali je tako.Mislim, ako recimo zaključite kako je sve besmisleno, onda to ne može biti sasvim besmisleno, jer ste već svjesni da je besmisleno i ta svijest o besmislenosti samim tim daje neki smisao. Znate na šta mislim? Kao neki optimistički pesimizam.